Gluvarenje sa Disom

Šta se dešava kada slavni pesnik, iz jedne sasvim druge epohe, iznenada vaskrsne iz svoje „plave grobnice,“ i uđe u, na izgled, običan život jednog pesnika u nastajanju? Smušeni egocentrik, neprilagođeni bard koji je „štrčao“ još u svom vremenu, Vladislav Petković Dis ima jednu ogromnu prednost u startu: mrtav je. Kao takav, on ne mora da igra po pravilima našeg doba, ne mora da se dokazuje, ne mora nikome da polaže račune i odgovara za svoje postupke. To ga, na neki iščašen način, čini savršenim mentorom mladom pesniku. Povremeno bahat, kapriciozan, oštar na jeziku, neizlečivo fobičan, nedostižan u piću, vrstan poznavalac žena i poezije, Dis je neko koga je samo uvrnuta podsvest jednog zanesenjaka nezadovoljnog postojećim stanjem u životu i poeziji mogla prizvati.

I, evo ga! Bizarno ovaploćenje pesničkog uzora uzima aktivno učešće u životu glavnog junaka, preokrećući njegov svet naglavačke. Zabada nos svuda, izriče svoj sud bez dlake na jeziku, povlači se sa mladim pesnikom po kojekakvim udžericama, uvlači ga u niz neprijatnosti, u koje ovaj, verovatno, nikada ne bi imao petlje sam da se uvali. Propuštajući priliku da se ozbiljno suoči sa samim sobom, neumoljivo kritički preispitasvoj život, ambicije, motive, ukus, stil... Smisao i valjanost onoga što radi.

Žanrovski teško odrediv, ovaj roman u poeziji ili raspričana poema, odslikava pre svega neverovatnu lucidnost autora Veljka Lađevca. Dajući kritički osvrt na stanje u našoj kulturi i književnosti danas, kroz iskustvo „malog“ i još neafirmisanog pisca prepuštenog na milost i nemilost samovolji i primitivizmu urednika i izdavača, Lađevac daje čvrst ovovremenski okvir svom „Gluvarenju“. Veštim komponovanjem stvarnosti i fantazije, iznad svega izvanrednim smislom za crni humor i bizarnost, te lakoćom i nonšalantnošću svog stila koji kao da nastaje u hodu, Lađevac stvara autentično književno delo, i pokazuje da se sa „Društvom mrtvih pesnika“ i te kako može komunicirati u našem vremenu. I „gluvariti“ po kafanama i gluvim sobama svesti u kojima nam je potreban njihov impuls. I krik koji će prodrmati našu uljuljkanost, ravnodušje, mirenje sa postojećim.

Uostalom, jedna od Disovih najpoznatijih i najbriljantnijih pesama, „Naši dani“, i danas se sluša sa pobožnim strahopoštovanjem, kao bespoštedna i jetka kritika našeg vremena, gorka himna. Ne govori li to samo u prilog istini da istinski pesnik nikada ne umire, i zauvek ostaje u dosluhu sa svojim vremenom, nikada mu se ne ulagajući i ne dodvoravajući. Kao prorok.
Jelena Bogdanović