Deset noći, deset snova

Deset noći, deset snova sadrži deset priča u obliku snova koje je „ja“ sanjalo. „Ja“ je sam pripovedač: sve priče se pripovedaju iz njegove tačke gledišta. „Ja“ je nekad sam glavni lik, nekad skriven posmatrač, nekad slušalac priče. U ovome delu spoljni svet se posmatra kroz dubinski sloj unutarnjeg sveta, kroz pripovedačev svet snova. Snovi, u kojima se dešavaju natprirodni i fantastični događaji, pozivaju čitaoce na put u svet koji se beskrajno širi iza reči, u svet gde je dubinska, skoro nepojmljiva istina. Prva, druga, treća i peta priča počinju sa rečenicom: „Usnuo sam ovakav san.“, koja nas uvodi u svet sna, udaljavajući nas od stvarnosti. Delo ima prstenastu strukturu: svaka priča ima samostalni sižejni tok. Vreme, prostor i likovi se razlikuju od priče do priče. Izuzeci su osma i deseta priča, u kojima se javljaju muški lik po imenu Šotaro i tajanstvena žena. Deset tekstova spajaju zajedničke teme: smrt, život i ljubav. Ili, smisao, odnosno uzaludnost života. Jeza, ili zebnja, oseća se kroz delo u celini: boje su pretežno tamne, a svetlost prigušena.