Pesme i pripovetke

Dejan Medaković je bio hodočasnik srpskih svetilišta koji je posebno mario, rečima Draška Ređepa, za ”srpski sever”, za Podunavlje i putopise srpskih seoba. Srpski sever je za Medakovića lirska snaga Dunava, rajske reke ”jedinstva Evrope”, repozitorij fruškogorskih manastira, umetnička sugestija teške i tamne istorijske sudbine grofaĐorđa Brankovića, povest označena seobama i migracijama koje dopiru do našeg doba, kao izraz nevidljivog prokletstva današnjice i nedeljivog totaliteta vremena.

Poezija Dejana Medakovića ujedinjuje pismo istoričara umetnosti sa filozofijom eruditnog evropskog pesnika koji razmišlja u raskošnim baroknim slikama.

Dejan Medaković spada među realističke i izrazito eruditivne pripovedače koji su skloni estetizaciji, fikcionalizaciji, semantizaciji i univerzalizaciji ličnih iskustava i doživljaja. U njegovom opusu katkada se prepoznaju samo obrisi, a veoma frekventno i eksplicitna autobiografska naslojavanja. Hronotopičnost svojstvena je i krugu priča koje tematizuju reminiscencije iz njegovih ”ranih jada”, detinjstva i dečaštva, provedenih u Zagrebu i u Dalmaciji.

Ipak, kako je svojevremeno primetio Draško Ređep, ”nedovoljno čitane”, ali veoma karakteristične i upečatljive priče Dejana Medakovića, koje se sada objavljuju sabrane među koricama jedne knjige, predstavljaju izuzetno važnu komponentu njegovog ukupnog korpusa, ali i uopšte lep i poetički prepoznatljiv doprinos srpskom proznom stvaralaštvu.