Prepodnobna Paraskeva, svetiteljka koja nas ujedinjuje u molitvi

Kao možda najreprezentativniji deo pravoslavnog hrama, ikonostas odvaja oltarsku apsidu od ostataka bogomolje, definišući je kao simbol onostranog i tajanstvenog. Na taj način, naša Sveta Crkva uči svoje verne da nebeske visine nedostupnosti i transcendentnosti, koje u arhitekturi hrama predstavlja oltarski prostor, možemo spoznati kroz Svete u Gospodu, izobražene na ikonostasu, odnosno kroz život i podvig izuzetnih ličnosti koje su svojom najvišom žrtvom, istinski posvedočili Boga i Njegovu ljubav prema čitavoj Vaseljeni. Tražeći način da što jasnije komuniciraju sa svojim, većinom nepismenim stadom, Oci Pravoslavne Crkve jasno su razumeli tek kasnije formulisanu maksimu da „slika govori hiljadu reči“ i tako su freskopisom i ikonopisom, kao i samom arhitekturom hrama, vernima uputili poruku kako Sveti u Gospodu predstavljaju oboženog čoveka i projavljivanje života budućega veka. Među plejadom tih vidljivih svedoka sveta nevidljivog, svojim posebnim sjajem, Carstvo nebesko projavljuje i Prepodobna naša majka Paraskeva. Tiha i nenametljiva, skromna i smerna, ona je bila silna u spremnosti na žrtvu i ljubavi prema svojima bližnjima. Nakon teškog, stradalničkog života kojim je obožila svoju besmrtnu dušu, Sveta Petka je ljubav i milosrđe prema ljudskom rodu nastavila da izobilno izliva i nakon tihog, monaškog upokojenja. Njene svete mošti svakako spadaju među najveće svetinje Pravoslavne Crkve, koje pružaju ne samo pomoć i utehu nebrojenim nevoljnicima koji im se klanjaju sa verom i nadom, već im kreiraju i mogućnost da sopstvenim čulima, još na ovom svetu, osete predokušaj Rajskog naselja. Odričući se sveta i odbacujući njegovo bučno i varljivo blještavilo, ona je postala pouzdana zaštitnica upravo onih koji joj se iz sveta molitveno obraćaju. Odbacujući putenost pale ljudske prirode i doslovno živeći anđeoskom čistotom, Sveta Petka nam je kao glavnu pouku svog trajanja ostavila dirljivi ideal smernosti i skromnosti. Čak i sada, nakon što se u snovima pobožnih ljudi pojavljivala kao sjajna i uzvišena carica, za ovu svetiteljku Božiju vezuju se oni skrajnuti i odbačeni, slabi i siromašni, koji od nje očekuju i primaju pomoć i utehu. Po Božijem promislu, Prepodobna Paraskeva hrani i dobre i rđave, bogate i siromahe, ljude svih nacija i vera, i svojim blagoslovom isceljuje telesne i duhovne rane svima onima koji pred njenim moštima uzdišu Gospodu, pružajući joj kao uzdarje samo svoju veru i iskreno pokajanje. U tom smislu, nije slučajno da su mnogi izvori koje je narodno predanje prepoznalo kao lekovite i čudotvorne, upravo njoj posvećeni, kao i da svetiteljki koja je toliko volela tišinu pustinje ljudi rado upućuju molitve u takvim jednostavnim, prirodnim svetilištima.

Slobodni smo da konstatujemo kako je i u našoj Bogom spasavanoj Eparhiji, Prepodobna majka ostavila veoma dubok trag. Tri bisera pravoslavne duhovnosti, Fenek, Petkovica kod Ležimira i Petkovica kod Berkasova, gde se, u podvigu, za spasenje svih ljudi mole okupljene monaške obitelji, posvećena su upravo Svetoj Petki. Pored toga i mnogi parohijski hramovi su posvećeni njenoj svetoj uspomeni, a u mnogima su pohranjeni i delići njenih moštiju, na radost i utehu vernog naroda. Veoma Nas raduje činjenica da je Otac Kleopa koji je proveo godine pokraj moštiju Svete Petke smogao snage da jednostavnim i razumljivim rečima, ali i lepim, znalački odabranim slikama, veoma širokom krugu čitalačke publike približi njeno žitije, kao i svrhu i suštinu kulta koji se razvio oko njene blažene uspomene.

Sigurni smo da će i mnogi drugi čitaoci steći prema ovoj knjizi slična uverenja.
Sa blagoslovom Božjim,
Episkop sremski
VASILIJE