Estetika praznine : eumetnost i meditacija u kulturama Istoka

Iako misli da je estetika praznine problematican, odnosno nejasan termin, Djandjordjo Paskvaloto u uvodu naglašava da mu namera nije bila da se pozove na neku estetsku teoriju koja bi prazninu shvatila kao princip ili objekat analize, nego da skrene pažnju na niz iskustava praznine i narocito na cinjenicu da se ona mogu dostici samo praksom meditacije, pomocu koje se praznina preobražava od pukog koncepta u produktivnu energiju.

"Da bismo pokazali da je neophodno osloniti se kako na iskustvo praznine, tako i na meditativne vežbe koje do nje vode, smatrali smo da je neophodno da najpre krenemo od analize taoistickih i budistickih tekstova u kojima se govori o meditaciji i o iskustvu praznine, a zatim da pristupimo utvrdjivanju uticaja koji imaju uputstva iz ovih tekstova na neke specificne slucajeve umetnickog stvaralaštva i estetskog iskustva. Cajna ceremonija - canoju (chanoyu), slikarstvo tušem - sumije, poetska forma haiku, umetnost rasporedjivanja cveca - ikebana, vrtov! i "suvog pejzaža" - karesansui i no teatar, izabrani su kao veoma ocigledni primeri umetnosti u kojima je praznina prisutna i delotvorna kroz stvaralacki cin i kroz culne forme, odnosno realizuje se kao proces i kao estetski objekat".Djandjordjo Paskvaloto je profesor estetike na Univerzitetu u Padovi. Spada medju znacajne poznavaoce zena, a bavio se budizmom, asketizmom i orijentom. Njegov istraživacki rad krece se u okvirima komparativne filozofije i ima za cilj da uspostavi cvršce veze izmedu istocne i zapadne misli. Jedan je od osnivaca centra za proucavanje budisticke kulture Maitreya u Veneciji. Autor je nekoliko naucnih studija, medju kojima se isticu East and West - Identity and intercultural dialogue (Venecija, 2003), The buddhismo (Milano, 2003) i Estetika praznine (Venecija, 2004).