Muzika, smisao i besmisao : sabrani ogledi i predavanja

Postoje pijanisti čije je sviranje do te mere predvidivo da ako bi se slučajno onesvestili, to bi bilo dobrodošlo podsticanje pažnje. Fišer je umeo sa svakim tonom da donese iznenađenje; on bi vas uznemirio svojim slabim živcima, ili bi vam se od njegovih detinjarija digla kosa na glavi (na primer, u njegovim čudnim kadencama!). Postoje pijanisti koji se kao paraziti prikače za neku kompoziciju, ili koncertne hijene koje proždiru remek-dela kao da su lešine. Fišer je bio od onih pijanista koji daju; on je umeo da izdiše vazduh i savetovao je svojim učenicima da svakog jutra vežbaju izdisanje. (Udisanje, govorio je, to je lako.)

Za većinu izvođača i praktično za bilo koju vrstu koncertne publike našeg doba muzika je veoma ozbiljna stvar. Od izvođača se očekuje da se izdaje za heroja, diktatora, pesnika, zavodnika, čarobnjaka ili bespomoćnog posrednika nadahnuća. Izvođenje komične muzike traži takvog izvođača koji će imati hrabrosti da izazove manje strahopoštovanja i da sebe ne uzima odveć ozbiljno. Komičnu muziku može uništiti i sasvim obesmisliti „ozbiljno“ izvođenje. Ona mnogo više zavisi od izvođačevog pristupa nego jedan alegro di bravura, nokturno ili posmrtni marš. Treba posedovati poseban dar da bi se komad odsvirao na humorističan način.

Ne odajem nikakvu tajnu kad kažem da se prilikom produkcije snimaka uživo skoro uvek objedinjuju pogodnosti koncerta s pogodnostima studija, u traganju za spojem ili nagodbom između ova dva sveta. No ipak, uprkos svim predostrožnostima, moglo se desiti da prisutni slušaoci pokvare ovaj poduhvat. Tokom proteklih godina sećam se mojih koncerta na kojima je plakala beba (Japan), lajao pas (Njujork), maukala mačka (Carigrad), slušalac pao u nesvest, nastran čovek tapšao na najnemogućijim mestima, i nestala struja, gurnuvši nas sve u mrak.

Iz knjige Muzika, smisao i besmisao