Nepočin polje

Nakon trezvenog i preciznog postavljanja osnovnih koordinata poetskog sveta u zbirci Kora, gde je igrivost i iracionalnost nadrealističkih slika poslušno oruđe strogo organizovane ekspresije, Vasko Popa je nastavio da proširuje područje poezije. Već nam specifično znamenje grčkog uroborosa, zmije koja drži svoj rep u ustima, na koricama zbirke Nepočin-polje, najavljuje kružnu arhitektoniku „pakla bez buntovnika", na kojoj pesnik pokušava da podigne „šator od svojih dlanova".

Zbirka se sastoji iz četiri pesnička ciklusa: „Igra", „Kost kosti", „Vrati mi moje krpice" i „Belutak", ali suštinski predstavlja jedan neprekidni, kontrolisani, dugi dah pesničkog napora koji afirmaciju igrača koji igra do kraja pretvara u poemu o odbijanju – čistom revoltu. Folklorni lirizam, nostalgične asocijacije na detinjstvo, aktuelizacija ustaljenih fraza iz svakodnevnog govora, muzikalnost eliptičnih i lapidarnih stihova i vibrantni humor zaodevaju ovu „neslanu šalu bez šaljivca" u pobunu koja je svojevrsni egzorcizam, naslonjen na pesnikovu jezičku virtuoznost i oslonjen na magijsku funkciju jezika.

Kada je čitav svet šala, a postojati znači učestvovati u igri koja se iscrpljuje u sopstvenoj praznini, nepristajanje na igru sa čudom ostaje jedina efikasna odbrana od razbojništva nepočin-polja.