Desni žmigavac

Od sedamdesete putujemauto-stopom. Ja sam konzervativni stoper. Auto-stop je, pre svega, želja da se komunicira. Putujući u svakom vozilu oseti se želja za ispovešću. Kabine su svojevrsne ispovedaonice. Vozač i „primljeni” žele da trenutak pretvore u prijatnost. Zaustaviti trenutak, znači obeležiti večnost. Sreo sam mnogo likova (i čuo mnogo priča) prijatnih uglavnom, jer onaj koji ti stane, najčešće je dobar čovek. Retko se sa kojim u 23.000 zaustavljenih vozila, nisam oduševio. Oduševio – to znači, obaviti krug oko duše. Putujući sa rancem, torbicom ili bez ičega doživljavao sam obnovu sopstvenih pogleda na svet. Čovek, ipak, može biti bolje biće od onoga čemu ga je naučila istorija i društvo.U autostoperstvu nema licemerja. Ljudi su iskrenii zato se spajaju. A, tamo gde se dve dušespoje besmisao nestaje! Nisam sreo čoveka a da nije nosio neku biblijsku osobenost. Svaki je mogao biti književnik, slikar, pozorišni reditelj, kompozitor ili arhitekta.

Čovek je božansko biće bez božanskih osobina. Zbog togasam putovanje sa podignutim palcem desne ruke, uvek osećao kao posvećenost Bogu moderne umetnosti. Put i Putnik – kažeLao Ce. Jedinstvo nesuprotnosti! Protivnik sam ovog vremena jer više nema autostopa. AUTO-STOP! Mladi su zaboravili na ideale, i Aricijski vrt... Putuju uranjajući u ekrane virtuelne obezličenosti, ujedno, vređajući prostore koji žele da ih čovek poseti! Zahvaljujem se svima koji su me primili u svoj auto. Bilo da je bila kiša ili da je pržilosunce, spasavali su me od besmisla i omogućavali da iz siromaštva pređem u bogatstvo čovečnosti.Auto-stop je filozofija mogućnosti.