Duboka tišina

Kao izazovno svedočanstvo volje za moć i nemoć pevanja, nova pesnička knjiga Simona Grabovca pod podjednako neindikativnim i rečitim naslovom Duboka tišina ne skriva mnogo od pomenutih svojstava dosadašnjeg rada u stihu ovog žestoko samosvesnog poete: ali daleko napadnije ima šta da otkrije. U prvom ciklusu pesama „Dno duše“ to Grabovčevo novo zapravo je ono staro i večno poezije. Lirskim govorom ispisano upitno zaveštanje dvopolnoj ljubavi, bez veće izražajne zadrške, osim pri učestalom, ritmičnom, lomljenju stiha; i sa očigledno uspelom združenom emisijom emocionalnog i razumskog, iskustvenog, pri čemu svedena jezička događajnost teksta biva donekle žrtvovan, ali vredan zalog ukupno proizvedenog doživljaja.

(…) Za Grabovca nipošto nova ali za ove pesme naročita osobina jeste to da većina njih nosi neskrivene elemente poetičkog ogledala koje u svom duplom dnu podjednako sabira zanatske i ljudske ispovesti svog tvorca.

(…) Tipično, a ujedno i tako prestupno za njegov dosadašnji pesnički opus kome Duboka tišina doprinosi ne samo tonski već i vidljivim iskorakom u otvoreniji kôd poetskog pisma uz zavidno očuvanje pesničke volje, interesa, stila i moći, osvojenih i primerno pokazanih u prethodnim Grabovčevim zbirkama.