Filozofska misao i njena istorija

Nikolaj Hartman (1882-1950) je rođen u Rigi u porodici baltičkih Nemaca. Rusku gimnaziju je pohađao u Petrogradu, medicinu studirao u Dorpatu, klasičnu filologiju u Petrogradu, a filozofiju u Marburgu, koji je tada bio centar Koenove novokantovske škole i privlačno mesto za mnoge strane studente. U početku je bio pod jakim uticajem novokantovske marburške škole, da bi se kasnije našao pod uticajem racionalistickog subjektivizma Edmunda Huserla, materijalne etike Maksa Šelera i teorije objekata Aleksijusa Majnonga. Ova promena perspektive naročito je vidljiva u njegovom različitom tumačenju odnosa između subjekta i predmeta saznanja: dok u delu Platonova logika bića (Platos Logik des Seins, 1909), koje je napisao pod velikim uticajem neokantijanskih teza, ističe prioritet saznanja nad bićem, dotle u delu Osnovi metafizike saznanja (Grundziige einer Metapbjsik der Erkenntnis, 1921) odlučno insistira na nezavisnosti predmeta u odnosu na subjekt. Hartmanova glavna zasluga je u tome što je učinio opštom upotrebu fenomenološke metode. Ovaj čuveni nemački filozof i estetičar jedan je od najznačajnijih teoretičara koji upotrebom fenomenološke metode dolazi do svojevrsne ontologije.

U svom bogatom i raznovrsnom radu Hartman je sa svoga stajališta obuhvatio problematiku svih područja filozofije, pa se njegov poduhvat može shvatiti kao pokušaj stvaranja sistema, što u naše vreme predstavlja jedinstven i neobičan pokušaj. Njegov „sistem”, građen strpljivo i ustrajno, dosledno i metodično, koji nikada ne zapada u protivrečnosti, obuhvata skoro sve filozofske discipline: u njemu se povezuju u jednu koherentnu celinu ontologija i filozofija prirode, logika i teorija saznanja, etika i estetika. Pri tom, naravno, realistička ontologija ima ulogu temeljne filozofske discipline i služi kao osnova čitavog „sistema”.