Izabrane pesme – Branko Miljković

Govor o poeziji Branka Miljkovića, pesnika koji je čitav svoj pesnički izraz organizovao okolo onoga što se „u dnu pesme krije“, praktično je nesvodiv na ispis na zadnjoj korici priređenog izbora iz njegove poezije. Miljković se, kao što je poznato, pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka afirmisao kao jedan od najistaknutijih predstavnika novog pesništva, a njegovi filozofemski pesnički iskazi, formalno i versifikacijski vrsno udešeni, zvučnost njegove melodije i simboličnost onoga što je stalo u nju smeštaju na presek neosimbolističkih i nadrealističkih kretanja u jeziku.

Mnogo je razloga zbog kojih je pesniku koji je u građenju pesme zahvatao iz mitskih i folklornih slojeva, i filtrirao misaonost u aperturi visoke lirike, lako odrediti mesto u kanonu nacionalnog i jugoslovenskog pesništva, i smatrati takvo određenje objektivnim. A paralelno sa objektivnim, njegovo pesništvo i danas ima – možda i snažnije – sasvim subjektivno mesto u čitalačkim razvojima i doživljajima sada već nekoliko generacija: Branko Miljković je, rečju, jedan od najcitiranijih srpskih pesnika, a njegovi stihovi danas nadilaze karakter lirskog i upotrebljavaju se kao gnomski izrazi.