Jeres nominalizma

Četrnaest novih priča Muharema Bazdulja sabranih u knjizi Jeres nominalizma sačinjavaju zavodljiv i osoben mozaik.

Prva i poslednja priča u knjizi – Lara i Jeres nominalizma – pravi su „romani na dlanu“, dve proze što i dužinom i zamahom zapravo teže romanu kao protejskoj formi naše epohe. Svedene ipak na novelistički okvir, one gustinom i snagom daju savršen okvir za dvanaest kratkih priča između njih. Dve pomenute priče, osim obimom i privilegovanim mestom u knjizi (sam početak i sam kraj) ističu se takođe i svojim naslovima. Cela knjiga dobila je naslov po poslednjoj, a prvoj je (jeretički!) u naslovu (žensko) ime.

Smeštene u našu savremenost, u samo srce „novog ljubavnog nereda“, priče iz ove knjige, pisane u prvom licu jednine, uz samo jedan izuzetak, prate živote koji su jednako određeni istorijsko-političkim neminovnostima kao i privatno-emotivnim izborima. Jezik njihovih pripovedača živ je, sočan, vešto stilizovan u naraciju što podseća na izgovorenu ispovest. U liričnosti njihovog tona često se ide do samog ruba sentimentalnosti, ali se taj rub ne prelazi, pošto se zna da, kao u stihu Toma Jorka, sentimentalnost uvek završava u brbljanju. Nije u ovim pričama ljubav jedina izvesnost, ali jest najvažnija od svih neizvesnosti.

U popularnim šlagerima, od Džoan Baez do Zdravka Čolića, ljubav je samo reč. Jeres nominalizma nam sugeriše da ako ljubav i jeste samo reč, nije, međutim, bilo kakva reč. Ljubav je ime, a ime nikad nije samo ime. Ljubav je ime – Ljubav se zvala mlađa ćerka Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.