Krivična dela nepravog nečinjenja

Krivičnopravnim normama građanima se po pravilu nameću određene zabrane: da ubiju, ukradu ili učine kakvo drugo zlodelo. Samo izuzetno njima se nalažu izvesne zapovesti, činjenja, koja se krše vršenjem tzv. omisivnih delikata – krivičnih dela nečinjenja. I među takvim delima mogu se razlikovati dve podgrupe. U prvom slučaju krivično delo ostvaruje već propuštanje kakvog dužnog činjenja. Ako kakav slučajni prolaznik vidi drugoga kako se davi, pa, i pored mogućnosti da mu bez posebnih rizika po sebe pomogne, to propusti, odgovaraće za svoje nepružanje pomoći.

Kako ga, međutim, on u vodu nije gurnuo, njemu se po pravilu neće moći pripisati eventualna smrt davljenika, već samo propuštanje vlastite dužnosti da pruži pomoć licu koje se nalazi u neposrednoj opasnosti za život. S druge strane, ako istu dužnost propusti roditelj u odnosu na svoje dete, roditelju će se moći pripisati ne samo propuštanje dužnog činjenja već, ako nastupi, i detetova smrt. Ova dela, tzv. nepravog nečinjenja, podrazumevaju, dakle, odgovornost za posledicu koju nose naročiti subjekti, tzv. garanti. Koja su sve to lica i pod kojim uslovima garanti predstavlja jedno od najsloženijih pitanja krivičnopravne dogmatike, i predmet ove rasprave.