Manconijevo zaveštanje

U knjizi Manconijevo zaveštanje Bojana Jovanovića nalazimo sarkastične i groteskne primere onoga što je nastalo u istorijskom i postistorijskom prostoru i vremenu: svet se otima od vrednosti kao zamor od potrage za otkrićima, samootkrićima i dostignućima. Veliki iskorak ka stvaranju novog ujedno je i čovekov otklon od dotadašnjeg sveta, pa se i njegov položaj određuje postojanjem u međusvetu. Pre nego što bude prinuđen da se obuzda kako ne bi samom sebi naneo najveće zlo, čovek nastoji da preispita sve mogućnosti svog samopotvrđivanja. To preispitivanje se odvija u ravni novih tehnoloških sistema, koji pametnim proizvodima poput kompjutera, tableta i mobilnih telefona omogućuju korisniku brzo informisanje, uvid u dosadašnje civilizacijske domete, upoznavanje drugačijih iskustava i korišćenje brojnih usluga u kupoprodajnim relacijama. Korišćenje svih tih prednosti pretpostavl?a da je pojedinac dobrovol?no postao deo moćnih sistema, a cena njegove iluzije da ima svet na dlanu i da može da kontroliše sopstveni život jeste stvarna kontrola koju nad njim imaju ti sistemi. Više je nego izvesno: umesto oreola i harizme, nad nama lebdi elektronska senka. Naši životi pohranjeni su u virtuelnu memoriju, u akribijske čipove, u kodove hladnog lavirinta. Kontrolno oko Velikog brata postalo je i naš svedok i naš sudija, naša sudbina, prokletstvo i kletva. Svi smo astrološki (re)produkovani i poput laži bez posledice živimo život bez aure... Događaji koji nas čine ovakvima kakvi smo sada nisu samo posledica ideje, namere, invencije, opstanka ili utopije, jer svet se otima od pojmova o sebi... Neće da služi ni dostignuću, ni potvrdi, ni otkrićima, ni zabludama...