Na ivici provalije

Da Borisav Jović u ovim memoarima nije napisao ništa drugo izuzev istine da je Josip Broz doneo Ustav po kome Jugoslavija nije mogla da se brani - oni bi i samo zato bili značajniji od svih koje su pisali njegovi saborci. Zato s pravom zaslužuju da se nazovu knjigom još nenapisane novije istorije Srbije.
Akademik Matija Bećković

Ne samo među Srbima (ali među njima pogotovu) redak je primer čoveka koji se vinuo visoko na lestvici političke moći, a pri tom ostao imun na sva iskušenja i sve potencijalne sunovrate koje nosi takvo iskustvo. Možemo mu verovati jer on ne piše da bi u desetoj deceniji života dobio nova priznanja, ili da bi bio zapamćen u što boljem svetlu od novih naraštaja koji ne pamte godine raspada SFRJ. Jović svedoči šta se desilo i kako se desilo zarad istorijske istine same.

Borisav Jović je napisao knjigu koja oslikava vek nacije kroz narativ o životu samog autora. Lična drama i nacionalna drama odvijale su se paralelno, a zajednička im je borba za opstanak i napredak. Jović je svedok jednog mučnog vremena u istoriji srpskog naroda koji je u XX veku pretrpeo niz poraza. Ključni poraz sam je sebi naneo činom od 1. decembra 1918. godine, deceniju pre rođenja autora, kada je napravljena istorijska greška od koje se Srbi još nisu oporavili. Uprkos svemu, Jović veruje da potencijal za oporavak ipak postoji. Njegova životna vedrina, posle svega što je iskusio, čuo i video tokom višedecenijskog javnog angažmana, impresivno su svedočanstvo o žilavosti srpskog naroda.

Jovićevo svedočanstvo obavezno je štivo za svakoga ko želi da bolje razume korene disfunkcionalnosti jugoslovenske zajednice u vreme Josipa Broza i njegovih naslednika, kao i dramu ranih devedesetih godina dvadesetog veka koja je poprimila karakter tragedije. U Jovićevom svedočanstvu čitalac će naći ono šta akademskim analizama nedostaje: neposredni ljudski dodir i svestrano razumevanje zbivanja kroz prizmu ličnog iskustva.
Srđa Trifković