O zelenom kamionu i drugom

U poeziji Petra Miloradovića jezik je u službi oka. Kao okular fotografskog aparata, podređen je fenomenu kojem prisustvuje a koji nastoji da zabeleži. Po toj mimetičnosti i ekfrazi, Miloradović je srodan pesnicima kao što su Nenad Milošević, Dejan Ilić, Oto Horvat, pa i Vladimir Stojnić (iz knjige Fotoalbum). Njegove pesme oštre oči. Njegov jezik se ne bavi sobom. U tome se kriju i vrline i mane Miloradovićevog postupka.

Ova poezija je u izrazu prevashodno inspirisana prozom, to je proza prelomljena u stihove. Iako se u nekim pesmama iz knjige O zelenom kamionu i drugom otvoreno aludira na Keruaka, Bukovskog ili Ginzberga, prisustvo Bruna Šulca, zapaženo od prvih radova ovog pesnika, suštinsko je za njegovu intonaciju, ritam, izbor i tretman fenomena. Naklonjenost mikrodetalju, fetišizacija sećanja, traženje „epifanija“ u „malom“: u robnim imenima predmeta (magirus deutz, crvena zastava, vitex 771 g), nostalgičnost, inventar koji se iznosi ponešto setnim tonom – sve je to oduvek odlikovalo Miloradovićeve knjige. Ton se iz knjige u knjigu održavao neizmenjenim. Menjao se samo tematski okvir. U Zelenom kamionu, kao različito od dosadašnjeg postupka korišćenog u poslednjim knjigama (Kolonija, Poslednja večera), uočljivo je nastojanje da se reminiscentni ton približi sadašnjem trenutku do tačke dnevničke simultanosti. Takođe, i tendencija da se, ponajviše upotrebom lajtmotiva prevoznog sredstva, kamiona, veza među tekstovima učini čvršćom, a cela knjiga kohezivnijom.