Paradajz

„Staračke bore i ispucala koža grada nisu mu smetali. Naprotiv. Bio je počastvovan što ovaj grad ne krije lice iza pudera, iscrtanih očiju i nategnutog face-liftinga, mada, umivanje bi mu dobro došlo. Nisu mu se sviđali ulickani gradovi Srednje Evrope, raznobojnih fasada, zanovljenih krovova i popločanih trgova kojima ne nedostaje nijedna kamena kocka; ne voli retuširane fotografije i ulepšavanje prošlosti.“

Ostoja, svršeni student arhitekture, napušta Nemačku u koju je s roditeljima pod nejasnim okolnostima izbegao po upisivanju studija, i vraća se u rodni Beograd. Sa najboljim drugom Urošem uređuje stan u kom je odrastao, zaljubljuje se u britku i zavodljivu galeristkinju Mašu i preko svog nekadašnjeg profesora dobija priliku da radi u struci. Nošen petooktobarskom verom u nailazeće političke i društvene promene, Ostoja je rešen da se oproba na svim ovim poljima.

Međutim, kako to samo ovaj grad ume, Beograd ga svojim neotesanim šarmom opije, a onda i iskoristi. Neodoljivi spoj topline i grubosti koji nose ulice, noći, neznanci, bliski ljudi, pa i on sam, okreće svoju drugu stranu. U sudaru sa složenom realnošću zemlje koju je jednom napustio, red i emotivna distanca koje pruža razvijeni svet Zapadne Evrope deluju primamljivo. Ali, da li je neko ko „ne voli ulepšavanje prošlosti“ spreman na ulepšavanje sadašnjosti? Đorđe Miketić svojim prvencem predstavlja glas generacije koja je stasala dovoljno rano da živi neki obećani, bezbrižni život u izgnanstvu, ali suviše kasno da prestane da se nada istom takvom životu u svojoj zemlji. Rastrzan između ove dve mogućnosti, naš junak preispituje i dekonstruiše sve postulate i uverenja na kojima je odrastao i zasnovao svoje životne ciljeve. U ovom bolnom procesu u kom roditelji postaju ljudi, gradovi više od zgrada, a snovi manje od maštanja – jedan momak postaje čovek.