Posle svega

Poslednja knjiga Simona Simonovića objavljuje se posthumno, iz zaostavštine. Pesnik je stigao da oformi jednu celinu, na kojoj bi, verovatno, da je imao vremena, još radio pre objavljivanja, i koja je nosila privremeni naslov Minđuše.

Načelno, rad na poeziji se nikada ne završava, nego se prekida, namerno ili, kao ovde, bez namere, kao jedno novo stanje stvari. Priređivači rukopisa su odlučili da ga naslove po jednoj lepoj pesmi — Posle svega, i taj naslov dobro korespondira sa naslovima ranijih knjiga. U ovoj knjizi postoji više pesama sa naslovima koji pripadaju istom značenjskom registru: „Kao da me nije bilo”, „Kao pred sam kraj”, „Dalje neću”… U tim naslovima, kao i u Simonovićevom nastojanju da istovremeno drži pod kontrolom i izražava sumnju u tekst svojih pesama, može se prepoznati, ironijski umanjen i pomeren, odjek iskaza da je ono što ostaje u domenu pesničkih kompetencija.

Jednom ranijom prilikom, osnovne crte Simonovićeve poetike formulisao sam nizom stavova: da je Simon Simonović urbani pesnik koji se ne zadovoljava verističkim prikazivanjem gradskih prizora, da je on angažovani pesnik čiji iskaz se ne može funkcionalizovati u dnevnopolitičke parole, da je pesnik koji govori iz naše savremenosti ali ne prestaje da bude privržen zavičaju, i da je pesnik privržen zavičaju koji ne podleže zavodljivoj ideji o povratku arhaičnim zavičajnim jezičkim sredstvima.