Retrolingvistika – istraživanje lingvističkog atavizma u Srbiji

Objektivan pogled sa strane na stanje u srbistici, kao što smo imali prilike da pokažemo, otkriva jednu zapanjujuću gomilu grešaka i nenaučnih zabluda... Podestimo se na šta smo sve naišli: na univerzitetskog profesora koji meša ćirilicu i latinicu; na čoveka koji smatra da je latinica hrvatsko pismo (sic!); na osobu koja je ubeđena da Hrvati žele da „pokradu” nemanjićku tradiciju i srpsku poeziju (kako li se samo izvodi ta krađa tradicije? Uzmeš torbu, priđeš nečijoj tradiciji, spakuješ pa pobegneš?); na sveštenika koji je ubeđen da je pismo – glasovni sistem itd (ponovo pitamo: zašto bi iko konsultovao svešteno lice za pitanja nauke?), na čoveka koji misli kako postoje srbožderi i „planska politika rasrbljavanja“. Veliki broj tih ljudi, što je najproblematičnije, ima diplome, magistrature, pa čak i doktorate, od kojih čak jedan broj i predaje na univerzitetu, a skoro svi objavljuju članke u dnevnim novinama, šireći na taj način neprofesionalnost na laičku populaciju. Stanje stvari se pogoršava saznanjem da situacija biva ignorisana od strane domaćih stručnjaka; retko ko će priznati da se srbistika nalazi na poprilično niskoj razini naučnog kvaliteta. Situacija, čini se, ne može biti mnogo gora. Pitanje ostaje – zašto je to tako?