Rusija u međunarodnim odnosima 1856-1894. : od Krimskog rata do saveza sa Francuskom

Druga polovina XIX veka predstavlja poseban period u istoriji Rusije. Tokom „dvadeset godina (1860–1880) zemlja je preživela dve političke krize“, prvu od 1859. do 1861, iz koje su proizašle reforme, i drugu, od 1878. do 1882, koja se završava nastupom reakcije i kontrareformi cara Aleksandra III. Obe krize bile su uzrokovane ratom koji je Rusija vodila, „što jasno ukazuje na povezanost unutrašnje i spoljne politike“. Poraz u Krimskom ratu naterao je Rusiju da prihvati „težak mir“, vlada je morala da bude oprezna u spoljnoj politici, jer je za uspeh unutrašnjih reformi bilo neophodno spokojstvo na granicama zemlje. Rusija je stoga nastojala da „svoje spoljnopolitičke zadatke rešava uglavnom mirnim putem“. Takav pristup u spoljnoj politici podizao je značaj ruske diplomatije, koja je, pored ostalog, nastojala da u očima evropskih vlada stvori sliku o Rusiji kao „prosvećenoj i civilizovanoj državi“.

Evolucija spoljne politike Rusije posle Krimskog rata bila je uslovljena kako neophodnošću reformi u samoj zemlji, tako i izmenjenim okolnostima u međunarodnim odnosima. Rusija je morala da „obezbedi predah posle izgubljenog rata za sprovođenje unutrašnjih reformi“, ali je, istovremeno, morala da traži i način da izađe iz „opasnog i ponižavajućeg položaja“ u koji ju je doveo Pariski mirovni ugovor. Bilo je potrebno da zemlja izađe iz međunarodne izolacije u kojoj se našla antiruskom „krimskom koalicijom“ evropskih država.