Smrti, gde ti je žalac?

У свом преизобиљу поука Оци Цркве су нам оставили једну велику драгоценост: Богослов је онај ко се моли, и онај ко се моли је прави богослов. Ово благо не можемо задобити неким једноставнијим тумачењима. Оно је по себи непобитна истина. Према томе, ако је богословље условљено тајном молитве, велики богослов је вероватно онај који се одлучује да напусти ту радост свог молитвеног тиховања како би нама рекао шта је то што види и чује. међу онима који су се по Спендеровим речима „борили за живот“, отац Александар Шмеман је тај заиста велики богослов чије богословље говори увек и смао о животу, јер је утемељено Ономе који јесте Живот.

Зато не изненађује да он у књизи о смрти, у овим транскрибованим предавањима, које је отац Александар снимао за емитовање у Русији на Радију Либерти, много више говори о животу него о смрти. Овде нема сентименталног философирања о смрти као илузији, или као о неком тужном, али неопходном преласку у другим неухватљиви и живописни загробни живот. Он нам сасвим отворено износи апостолску тврдњу: „Последњи највећи непријатељ јесте смрт“! и подсећа нас да на гробу свог пријатеља Лазара, Исус никога није тешио и говорио како ће све бити у реду, већ указује на речи јеванђелисте који каже да је „Исус плакао“. У тим сузама које теку низ Божије лице крије се велика туга због тога што је свет постао, а посебно због оног што је човек трагично прихватио да буде његово назначење у свету, који отац Александар без претеривања назива „космичким гробљем“