Zanosni

„To ludilo koje on svira nešto je najbolje što sam čuo 1982”, naveo je Majls Dejvis u svojoj čuvenoj „Autobiografiji”, govoreći o mladom fank rokeru Prinsu u godini svog povratka na muzičku scenu, dodajući da će ubuduće motriti šta on radi jer se u njemu konačno pojavio neko ko radi drugačije. Dejvis se, inače, u više navrata u svojoj autobiografiji vraćao na to koliko poštuje Prinsa kao muzičara, poredeći njegove vokalne deonice sa bravurama na saksofonu Sonija Rolinsa.

Kada su Dejvisu jednom prilikom preneli da Prins u njemu vidi svog muzičkog heroja, jedan od najvećih džez trubača svih vremena je kroz osmeh rekao da je srećan i počastovovan. Majls je zapravo u Prinsu video sebe samog - muzičara koji je uvek spreman da svoju umetnost pomera u novim, nepoznatim pravcima, i koji se ne osvrće za onim što se smatra ispravnim unutar određenih okvira, bilo da se radi o džezu, fanku, popu ili nekom drugom muzičkom pravcu. Za obojicu, sve se svodilo na variranje različitih slojeva „društvene muzike”, što je bio izraz kojim je Dejvis okarakterisao svoje stvaralaštvo u intervjuu časopisu „Roling stoun”.