Živa voda

Živa voda Klaris Lispektor je formalno zamućena i filozofski duboka meditacija o prirodi života i vremena, odlučni skok u fluidnost individualnog iskustva i kaleidoskopsko sagledavanje mentalnih i emotivnih stanja ućutkivane i tihe slikarke, koja živi svoj život sa onoliko dostojanstva koliko je mogla da prikupi. Iz mučeništva neprikladne senzualnosti, pratimo njene refleksije o previše prisutnim garderoberima, o elastičnom ustajanju iz kreveta, o kristalisanoj praznini ogledala, o freskom slikarstvu u adađu, o molitvi kao električnom dodiru sa samim sobom, o jedenju sopstvene placente i umiranju od zdravlja umesto od bolesti.

Da li ostriga istrgnuta od svog korena oseća uznemirenost? pita se naratorka čija kubistička gramatička nestalnost i neprekidna lingvistička traganja tvore refleksiju koja je između vradžbine i izmišljanja sopstvene mitologije i tradicije. Kao što božansko izbija ispod pažljivo negovanog svakodnevnog života u fiktivnom svetu Klaris Lispektor, tako i jedan naročiti intimni misticizam možemo destilovati iz poetske bujice Žive vode.

Kafka bi bio poput Klaris da je bio žena, ili Rilke da je bio brazilski Jevrejin rođen u Ukrajini. Da je Rembo bio majka i da je doživio pedesetu. Da je Hajdeger prestao biti Nemac.
(Elen Siksu)