Posle ruba

Ovo je fragmentarna refleksivna proza, čije se kratke forme nižu bez neke kompozicione zakonitosti, i deo su jedne igrive i slobodno uređene strukture. Može se reći, bez prenagljivanja, da Gordićeve stranice odlikuje mudrost koja dolazi s bogatim životnim iskustvom, pri čemu je važno da se naglasi da to nije hladna, racionalna opservacija života i sveta, već pulsirajuća misao koja se ne odriče ni emotivnog ni spiritualnog u svojoj artikulaciji. […] Osim što su fragmenti, za Gordićev diskurs može se reći i da potpada pod formu mikroeseja, i po obimu i po zahvatanju, ili što bi rekao Montenj – pomalo od svačega, i ništa od celine sveta. Ali upravo ta kratka forma, pregnantna dubokim uvidima i sa snagom lucidnih maksima, omogućava onu upečatljivost i produženo dejstvo ovih stranica jer, setimo se Pjera Bartoa, „samo ono što je fragmentarno, samo zametak i početak žive dalje“ […] Na ovim stranicama odvija se jedna drama raspetosti ljudskog bića „između hibrisa i antihibrisa“, žudnje i askeze, između dva stepena krajnosti kojima se čovek neretko rukovodi, i koje su, pod pretpostavkom apsolutne istrajnosti, podjednako pogubne. Gordićev junak neprestano svedoči o toj drami koja se odvija unutar njegovog bića, ali i između egzistencijalnog i spiritualnog, pojedinačnog i univerzalnog, razuma i vere, lične slobode i javne odgovornosti, erotskog i produhovljenog, žudnje i kontemplacije, gorčine i ushićenosti, sećanja i zaborava, zapitanosti i spoznaje, zebnje i olakšanja – i to su samo neke od oprečnih a uparenih koordinata Gordićevog uzbudljivog pisma. (Đorđe Despić)