Antropološka imaginacija

Moja istinska strast su remek-dela svetske književnosti, još u ranoj mladosti sam se prepustio njihovim čarima i od tada žudim da proniknem u njihove tajne. Iako sam oduvek slutio da moj put ka tom cilju ne može biti ni jednostavan ni utaban, nikada nisam pomišljao da će biti toliko dug I neravan. Shvatio sam, naime, i to poodavno, da moramorazumeti čoveka da bismo mogli da razumemo njegova dela, a to nije nimalo lako. U trenutku kada sam, pre više od pola veka, započinjao ovo svoje putovanje, marksizam-lenjinizam je doživeo katastrofu, a pojednostavljena slika sveta I ljudskih dela kojom je obmanjivao mnoge ljude konačno je srušena i demontirana. Poljska humanistika, čiji sam bio akolit, izborila se tada za slobodan intelektualni prostor, te smo mogli da ga ispunjavamo onim teorijama za koje smo smatrali da će biti plodonosne. Stasavao sam na raskršću donedavno veoma inspirativnih koncepcija istorije ideja i književnoteorijskog strukturalizma, kojima je bila nadahnuta antropologija kulture. Iako se ona postepeno oslobađa ovih koncepcija i osamostaljivala, ja sam im umnogome ostao veran. Uključio sam ih u sopstvenu teorijsku misao, koja se razvijala u toku nekoliko decenija, a čiji ključni element stoji u naslovu ove knjige: antropološka imaginacija. Ako je izvesno da ne možemo valjano da razmišljamo o čoveku izvan okvira kulture, a to je osnovna premisa antropologije kulture, onda je izvesno i to da o kulturi ne možemo smisleno da govorimo izvan okvira komunikacije, odnosno sporazumevanja među ljudima.