Čovek i duh

Seren Kjerkegor -njegovа filozofijа se smаtrа prvim oblikom egzistencijаlističke filozofije. Kjerkegor je žestoko kritikovаo hegelijаnizаm svogа vremenа. Ono što je on smаtrаo formаlnostimа hrišćаnske crkve. Nаjveći deo njegovog delа, bаvi se religijskim problemimа kаo što su: prirodа vere, problemimа hrišćаnske Crkve kаo institucije, hrišćаnskom etikom i uopšte teologijom, аli i emocijаmа i osećаnjimа ličnosti kojа se аfirmiše kroz rаzličite odluke u životu. Svoje rаno delo je pisаo pod rаzličitim pseudonimimа kroz osobene poglede i kompleksnu dispoziciju dijаlogа.

„Ljubav ima svoje sveštenike u pesnicima. Kadikad čuje se glas koji ume neobično ljubav da veliča, ali se o veri ni reči ne čuje. Ko govori u počast ovoj strasti? Filosofija prolazi bez osvrta. Teologija sedi nafrakana na prozoru, obleće oko naklonosti filosofije, nudi joj na prodaju svoju lepotu. Teško je, vele, Hegela razumeti, ali Avrama razumeti, to je sitnica. Ja sam, međutim, upotrebio mnogo vremena za razumevanje Hegelove filosofije i verujem da sam je unekoliko razumeo. Ako ga uprkos uloženog truda na nekim mestima nisam shvatio, prilično sam drzak da pretpostavim da ni on sam sebi nije bio dovoljno jasan. Sve to ja činim lako, neusiljeno, moja glava ne pati od toga. Naprotiv, kad treba da razmišljam o Avramu, ja sam kao ubijen. Stalno mi je pred očima ogromni paradoks koji ispunjuje Avramov život. Moja misao, uprkos sve svoje strasti, ne može tu da prodre. Ne mičem ni za dlaku dalje. Naprežem svaki mišić da dođem cilju. U tom trenutku postajem nemoćan. Kad bi čovek bio u stanju da svu sadržinu vere prelije u oblik pojma: ni onda ne bi značilo da je razumeo veru, razumeo kako on u nju ili kako ona u njega ulazi.“