Džozef – Rasta-rege priča

Rastafarijanstvo, čiji je izraz mahom muzički i poetski, svoj prozni glas zadobio je u delu Barbare Makede Blejk Hane, romanom „Džozef“, knjigom koja se na Jamajci smatra najrelevantnijim i najšire prihvaćenim književnim štivom o međuodnosima regea, kulta Hajla Selasija I, vizija pravednog društva (i istog takvog svetskog poretka), biblijske pobožnosti, mistike nabujale prirode, nesputanosti slobode da se živi i stvara… Oličenje tih međuodnosa je protagonist Džozef Planter, rege superstar kakav jedino Bob Marli može biti, čije je duhovno putovanje, tek donekle preusmereno atentatom na njega, sižejna okosnica ovog dela fikcije ispisanog „snom koji je mogao da se ostvari… koji je trebalo da se ostvari“, prožetog životvornim damarom najabingi bubnjeva.

Dok je Džozef stajao na svojoj steni i pevao reči svoje prkosne, borbene pesme, videla sam u njemu ono što će uskoro mnogi videti i zbog čega će mu se diviti doživljavajući ga zvezdom. Bio je to taj istureni, izazivački položaj grudi kao u pevca, uzdignuta glava, u pozi koja je bila izravan dodir sa Stvoriteljem, od koga mu je zauzvrat elektricitet doticao iz nebesa, vazduha i zemlje. Kada je tako pevao, na svetu nije bilo ničeg drugog izuzev Džozefa i DŽAA, a energija koja mu je napajala telo i dušu bila je reka, reka iz koje je pio tako neposredno, tako ozbiljno i tako željno, kao odojče na materinoj sisi.