Epidemija španske groznice u Srbiji 1918-1919 : sa posebnim osvrtom na valjevski kraj

Iako je od španske groznice na kraju 1918. godine, za manje od tri meseca, stradalo više od 3% stanovništva ova bolest i posledice koje je ona ostavila u Srbiji bile su duže od jednoga veka zaboravljene. Ovo je prva knjiga koja im posvećuje pažnju koju zaslužuju.

Sa kojim entuzijazmom su srpski vojnici, po proboju Solunskog fronta žurili da oslobode domovinu najbolje ilustruju poznate reči francuskog generala Franša D’ Eperea: „Operacije se moraju usporavati jer nema komunikacije radi dobavljanja hrane francuskim trupama koje napreduju. Samo srpskim trupama nisu potrebne komunikacije, one idu napred poput tornada. /…/ Ogromna želja vodila je vojnike iz pobede u pobedu. Francuska komora na konjima jedva je stizala srpsku pešadiju“.

U telegramu poslatom krajem septembra 1918. godine Vrhovnoj komandi vojvoda Petar Bojović naglašava da ne treba uvoditi karantin, budući da dalji uspeh operacija zavisi od mogućnosti dostavljanja hrane, municije, obuće, odeće i drugih potreba, naglašava da karantin i ne bi imao svrhe „jer se radi o bolesti od koje i onako boluje cela armija i stanovništvo“.

Po svemu sudeći, velike vojne uspehe srpska vojska je postigla uprkos tome što je u proboj krenula zaražena, a dočekivalo ju je obolelo stanovništvo. I jedni i drugi, i vojnici i civili, masovno su umirali od bolesti koja je izazvala najveću svetsku pandemiju svih vremena, od španske groznice.