Izgubljeno – nađeno : izabrane pesme

Dok pristupa pesmi kao živoj materiji misli, Žan-Pjer Faj, filozof i teoretičar, tvorac mnogih književnih pokreta, ni u jednom nas trenutku ne ostavlja u nedoumici da je pre svega – pesnik! Još u ranim zbirkama, „Reka naopačke” (1960) i „Presavijene boje” (1965), on nam je predstavio sasvim novo pismo i čin pisanja, razvijajući strategiju prekidanja poetskog diskursa. Ono što je važno u razvoju ove poezije zgusnutog i fragmentiranog izraza, kako primećuje kritičar i urednik Šarl Dobžinski, jeste pesnikovo umetanje krajnje konkretne stvarnosti u domen apstrakcije. To pak stvara polifoniju materije i telesnog tako da pesme izgledaju napravljene „manje od reči, a više od optičkih vlakana, membrana, hromatskih emulzija, od trave i kože i od sjajnih i glatkih površina. Ovde se ne radi o običnom vektoru koji pokreće impresionističke tekstove, već o određenoj simbiozi jezika i žive, organske supstance, ostvarenom u jedinstvu neprestanog ritma promene”. Udenut uvek u aktuelno i motivisan živim okolnostima koje ga svakodnevno inspirišu, aktivan u kritici svakodnevice, Faj je pesnik koji sanja ono neodsanjano. Njegova lucidnost, himeri nalik, seče i obgrljuje sve domene. Njegova pluralistička reč podseća nas na ono što joj je prethodilo: ona nas vraća korenu situacije, seća se svog porekla, seća se originalne misli koju pesnik stavlja u neku veoma ličnu partituru. Kažem partituru, jer bez muzike u poeziji nema ništa. Znanje i muzika u njegovoj poeziji oformili su veoma čvrst savez, oni oživljavaju svaki njegov stih u oblasti sadašnjeg vremena, u zoni koja je nestabilna. (Nina Živančević)