Kargo

Ono što se čini konstantom u novijim knjigama Branislava Živanovića, za razliku od prve dve, jeste pozicija lirskog subjekta koji progovara zanimljivom mešavinom elegičnog i angažovanog tona iz rakursa koji bismo, s obzirom na dominantne motive iz ove i dveju prethodnih zbirki, mogli nazvati pogledom iz potpalublja. To potpalublje nije samo slika društva i objektivnog položaja iz kojeg se progovara, već, ukoliko brod uzmemo kao metaforu same subjektivnosti, i način na koji sopstvo doživljava sopstvenu individualnost. Čini se da subjekt nije zatvoren samo u galiotsko ili tovarno odeljenje savremenog sveta, što je česta tema Živanovićeve poezije, već i unutar samoga sebe. Motivi težine i dubine, prisutni čak i u naslovima knjiga, generisani su, dakle, kako spoljašnjim, tako i unutrašnjim silama. (…) Bokorenje pesničkog jezika, kojim se hvata ukoštac s besciljnom zarobljenošću unutar savremenog sveta, istovremeno je i stoički otpor nepristajanja na taj svet, i zaloga jednog paradoksalnog vitalizma. (…) Živanović je svakako pesnik svoje generacije, ali pokazuje i brojne dodirne tačke s prethodnom. Čini se da je autoru jednako bliska i slem poezija, i stara Grčka, i Sterija, i avangarda paundovske provenijencije. Čitanjem ne samo ove zbirke, već i prethodnih na koje se Kargo oslanja, možemo zaključiti da je Živanović moderan na klasičan način na koji su to bili Bodler ili Kami. U njegovoj poetici daje se gusta i mračna jezička slika savremenog sveta, prelomljena kroz pesničko i intelektualno iskustvo prethodna dva veka. Branislav Živanović je pesnik kojem ništa moderno nije strano.