Niče i metafizika

Glavna nit studija sakupljenih u ovoj zbirci1 jeste pitanje prevazilaženja metafizike. Ovo pitanje ne namećemo Ničeu od spolja, on sam ga je eksplicitno postavio: „Prevazilaženje metafizike jeste stvar koja zahteva najveći napor ljudske refleksije...“2 A ta stvar, bez ikakve sumnje, obeležava celokupni razvoj njegove misli od „preokretanja platonizma“ do afirmacije večnog vraćanja istog.

No, pre nego što uđemo u razvoj Ničeove misli, moramo da definišemo polaznu tačku koja je u pravom smislu reči Ničeova i da je razlučimo od slavne Hajdegerove problematike prevazilaženja metafizike koja polazi od sasvim drugačijih pretpostavki. Čak i ako se ne pozovemo na te pretpostavke, ono što na samom početku temeljno razdvaja Ničea i Hajdegera jeste to što je kod prvog reč isključivo o zadatku, štaviše o borbi: „kako se osloboditi metafizike?“, dok kod drugog nijedan zadatak ne može biti ispunjen ako se ne pođe od zapitanosti koja nastoji da najpre odredi „šta je metafizika“.

Na način koji se može učiniti drskim, Niče smatra da se odgovor na drugo pitanje razume sam po sebi, da on ne predstavlja problem. Niče preuzima definiciju koja je „najpopularnija“, koja je najmanje „tehnička“: metafizika je verovanje u „drugi svet“, u svet koji je idealan i po sebi istinit, ukratko, to je ono što on naziva „platonizam“. U jednom smislu on nastavlja Kantovu kritiku saznanja koje bi težilo tome da se proširi izvan sveta fenomena, ali, naravno, odbacuje uspostavljanje vere u transcendentni svet kao postulat čistog praktičkog uma. Kantov noumen ili ideja za njega je jedan od poslednjih stupnjeva Platonovog Sunca: „ideja koja je postala uzvišena, bleda, severna, kenigzberška“.