O sreći – Isidora Sekulić : misli i molitve

„Sve Što Čovek Radi, Samo Je Priprema Da Se Doživi Ljubav.“

„Jednostavan je čovek dotle dok božiji darovi u njemu nisu naročito razvrstani i imenovani, ni po smislu ni po dejstvu i moći. Takav čovek je tih i blago osvetljen kao crkvica u kojoj gore mnogo svetiljaka užeženih od raznih darovalaca, namenjenih raznim ciljevima, zemaljskim i nebeskim, i koje se u trajnom miru gase i ponovo pale. I samo svetle.“

Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu, Šapcu i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi ?ostiću, Petru ?očiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine.