Pitanje kalendara u svetlosti predanja Srpske pravoslavne crkve

Stojeći pred pitanjem kalendara, nalazimo se u nedoumici odakle početi. Čovek i vreme zaista su do te mere nerazdvojno vezani da se javlja dilema da li je vreme ljudski pojam ili je čovek vremenski. Oboje su zatečeni u nepreglednoj mreži života i smrti, u koju da li su se upleli po slobodnoj volji ili po nužnosti zbivanja nije baš sasvim svejedno. Vaskrsenjem Hristovim vreme nije uklonjeno i s pravom verujemo da neće biti uklonjeno ni po sveopštem vaskrsenju [Berđajev, glava 4; Cullmann, strane 45-50]. Tavorska svetlost razotkriva vremensku okosnicu stvarnosti ustanovljenu preobražajem prirode u ličnosti Bogočoveka [Milovanović & Milićević, strane 277-280]. U Crkvi nakon Pedesetnice, vreme predstavlja iskustvo svetih tajni tj. liturgičko vreme čiji je prauzor večnost [Kalokyris]. Ono nastupa u prisnoj vezi sa ličnostima izražavajući njihovo stremljenje Božanstvu koje Sveti Duh svedoči svojim prisustvom [Loski, glava 8]. Reči iz Otkrovenja Jovanovog [glava 10, stih 6] kako vremena već neće biti odnose se na prevladavanje smrtnosti, ali se značaj ovog pojma time ne iscrpljuje.

Liturgički kontekst predstavlja osnov na kom gradimo razmatranja u ovom radu. On objedinjuje brojne aspekte koji se – bilo da su naučni, istorijski ili pak dogmatsko-teološki i kulturološki – zasebno gube u jednostranosti pristupa problemu čija ga sveobuhvatnost svrstava među najsloženije ikada razmatrane. Svaki pokušaj da se pitanje kalendara ograniči neminovno vodi previđanju fenomena i njegovom svođenju na pojmovni okvir koji mu uskraćuje iskonski značaj. Bogoslužbena svest je, međutim, u razmatranju kalendarskog pitanja redovno izostajala, čime je ono postavljano kao naučno, kulturno, pa čak i ideološko ili nacionalno odbijajući da mu se prizna kompleksna priroda koju smatramo definicionim svojstvom. Takvo stanje stvari je za posledicu imalo usvajanje novog stila čijih smo gorkih plodova svakodnevni svedoci.