Podlokanjske i druge senke

Mile Klepić napisao je knjigu koja je dobrovoljački jauk što je bio duboko pohranjen u njemu, zatvoren, i dugo u Titovoj Jugoslaviji osuđen na tamnovanje, na večno progonstvo iz srpskog pamćenja, pa i iz sećanja potomaka. U knjizi autor duboko oseća kako se ljudska energija njegovih bližnjih troši u sudaru sa životom, s vetrovima istorije, s ratovima, seobama i ideologijama, a najviše s ljudskom zlobom nahranjenom novom ideologijom, koja je gradila novog čoveka, a gradeći ga, ponižavala i uništavala starog, a sa njim i istorijsko sećanje, srpsko osećanje, pravoslavno viđenje života i hrišćanski moral, običaje i vrednosti utemeljene na iskustvu generacija.

Klepićevi tekstovi, duboko lični, odslikavaju grozničavu dinamiku istorije: poimanje sveta dobrovoljaca srpske vojske iz Bosne, naseljenih na severu Banata, uzburkanih godina ratova, pečalbi i seobe, ali kao svoju stajnu tačku imaju onaj period po završetku Drugog svetskog rata kada se svet dobrovoljačkih porodica okrenuo izopštenju svakog onoga koji se nije odrekao ideja, principa i vrednosti za koje se borio.

Senke Podlokanja iskrsavaju na belilu hartije, istrčavaju u dvadeset i prvi vek i pitaju se o životu, vrednostima, ljudskom obrazu i ljudskom stidu.