Prognana bića – srpska mitologija

Postoje čudna bića.

Nekada su boravila tu, oko nas, u vazduhu, u vodama, na granama drveća, u travi, na krovovima kuća i u odžacima. Lutala su, obično noću, raskršćima i drvljanicima, skupljala se na bunjištima i gumnima. Dolazila su i sa kraja sveta, iz predela u kojima petlovi ne pevaju, gde se ne zna za glas roga.

Ta bića su bila i dobra i zla. Kako koje! Neka od njih su volela da pomažu ljudima i da im se nađu u nevolji, neka su pravila sitne zlobe, pakosti i neslane šale, a bilo je i onih koja su činila zlo i zbog nečeg se svetila. Svako od njih je imalo neki svoj razlog za dobro, za šalu, pakost, ili zlo, a ljudi su mislili da poznaju te razloge, ma kako čudnovati oni bili.

Danas, kada više nema krovova i odžaka, kada se ni najstariji ne sećaju šta bi to bilo gumno, kada su raskršća načičkana šarenim svetlima koja trepću i staklenim očima što motre neprestano i netremice, a svaki predeo postao kraj sveta, jer nema petlova i njihovog jutarnjeg kukurikanja sunčevom rumenilu, danas su se ta bića povukla, pobegla u planine i šume koje su još preostale. Tamo čekaju svoje poslednje dane, zajedno sa divljim životinjama, drvećem, travama i izvorima i trepere skupa s njima, kao jasike, u strahu od iščeznuća.

Klevetana i opanjkavana vekovima, ne mogu ona da kažu ništa u svoju odbranu. Ćute i čekaju bezrazložnu osvetu, nema i preplašena pred razularenom i besvesnom ljudskom svemoći.

Njima, dok su još tu, posvećena je ova knjiga.