Prstenjak

Joko Ogava (1962) jedna je od najzanimljivijih i najznačajnijih japanskih pisaca krajem 20. i početkom 21. veka.

Objavila je preko davdeset romana i nekoliko knjiga priča. Dobila je gotovo sve prestižne književne nagrade u Japanu.

Akutagavinu nagradu za Dnevnik trudnoće, nagradu Jomijuri za roman Profesor i njegova domaćica, Tanizakijevu nagradu za knjigu Minin marš. Prevođena je, ne samo na engleski i francuski jezik. Njena dela su u Japanu među najčitanijim. Tri njena romana ekranizovana su u Japanu i Francuskoj, među njima i Prstenjak. U njenim romanima i pričama junaci su uglavnom žene. U njihove živote čitalac biva uvučen pronicljivim opisima onoga što one, najčešće kao u iskrivljenom ogledalu, primećuju i osećaju, ili ne žele da se suoče sa onim što im se dešava. Ogava se vešto kreće između nadrealnog i grotesknog, ponekad s primesama šaljivog, unoseći u svoja dela psihologiju dvosmislenih i duboko uznemirujućih ličnosti. Opsednuta je fizičkim i mentalnim poremećajima. I kad piše jednostavno i mirno, ona nas uvodi u sasvim neočekivane predele.

„Veoma originalno, beskrajno ljupko, i te kako potresno”, reči su Pola Ostera, koje se mogu izrgovoriti posle čitanja svake knjige Joko Ogave. „U prozi koja je istovremeno nežna i duboka, Joko Ogava je u stanju da izrazi i najtananija dejstva ljudske psihologije”, napisao je Kenzaburo Oe. Ovo je njena treća knjiga koju Tanesi objavljuje na srpskom jeziku, ne samo zato što su prethodne dve, Bazen, Profesor i njegova domaćica, doživele zapažen uspeh.

U nekadašnjem domu za devojke, pretvorenom u laboratoriju, gospodin Dešimaru, konzervator sećanja, priprema i nadgleda „uzorke”, dok naratorka ove priče, njegova poslednja pomoćnica, dočekuje klijente koji misterioznom stručnjaku predaju nesvakidašnje ostatke svoje prošlosti: kosti ptice, mikroskopske gljive, melodije, ožiljke... Pošto i sama ima povredu od jedne skorašnje nesreće na poslu, mlada asistentkinja postepeno potpada pod šarm gospodara tog nezdravog, ali neobičnog i uznemirujućeg mesta. „Nemam želju da budem slobodna. Želim da me on zarobi u laboratoriji za uzorke.” „Hoće li gospodin Dešimaru”, nastavlja ona, „brinuti o mom uzorku”? „Volela bih ako bi s vremena na vreme uzeo epruvetu da posmatra moj prstenjak kako pluta. Uživala bih kupajući se u njegovom pogledu. Njegove oči kroz tečnost za konzervaciju sigurno izgledaju još bistrije.”