Put japanskog mača

Kendo ili „put mača“, oduvek je u Japanu bio sinonim za plemstvo. U Japanu je, od osnivanja ratničke klase u 8. veku, vojna veština postala jedan od najviših oblika učenja. Nadahnut i kineskim borilačkim veštinama, japanski kendo se povezivao sa hramovima, ali i zamkovima. Tako je svaki velmoža novčano potpomagao neku školu kenda, angažujući učitelje mačevanja koji su toj veštini mogli da poduče i njihove sinove. Zbog toga su se brojne škole kenda iz perioda Muromaći (14-16. vek) održale i do danas. Međutim, japanski put mača nije označavao samo borbenu tehniku, već i življenje prema samurajskom kodeksu časti. Temeljio se na načelima konfucijanizma i japanske maternje religije – šintoizma.

Ipak, samo stotinu godina kasnije, u ranom periodu Edo (1603-1868), u vremenu intenzivnog razvoja borilačkih veština, pojaviće se tri priručnika koja će se ispostaviti kao izuzetno uticajna za prožimanje mačevalaštva duhom zena, čija su osnovna načela – praznina, ne-um, jednostavnost, prirodnost – uticali na brojne umetnosti/veštine u Japanu. Jedno je delo zen sveštenika i majstora čaja, Takuan Sohoa, Misteriozni zapis nepokretne mudrosti (oko 1632). Ovo delo je u osnovi filosofski tekst koji uglavnom potcrtava potrebu da se um oslobodi svake vezanosti. Drugo delo je Knjiga porodičnog predanja o borilačkoj veštini i vojnoj strategiji (1632) Jagju Munenorija. Filosofski i psihološki aspekt je u velikoj meri preuzet iz Takuanovog već spomenutog dela. Što se tiče samih tehnika i vežbe, Munenori je nasledio dugu liniju svojih prethodnika, a veruje se da je ove tehnike, uključujući i čuvenu tehniku ne-mača, doveo do savršenstva. Treće delo je Knjiga pet prstenova (1645), poznatog mačevaoca Mijamoto Musašija, nesvakidašnjeg čoveka koji se nije vezivao ni za jedno učenje, ni školu.

Ovo izdanje, pored spomenutih dela velikih majstora Takuan Sohoa, Mijamoto Musašija i Jagju Munenorija, sadrži i prikaz istorije japanskog mača, koji se vekovima s pravom smatrao „dušom samuraja“.