Sedam komedija

U ovaj izbor Plautovih komedija ušla su njegova dela koja dosad nisu bila prevođena na naš jezik: Amfitrion, Magareća priča, Zarobljenici, Epidik, Kartaginjanin, Konopac i Prostak; drugi kriterijum bio je njihova relativna vrednost u okviru Plautovog korpusa, to jest težilo se reprezentativnom izboru koji bi najbolje predočio njegovo dramsko umeće.

Plautova komedija ugledala se na novu atičku komediju (Menandar, Difil, Filemon, Apolodor). Od grčkog uzora Plaut je zadržao sadržaj (često je spajao sižee više komedija) i likove, a ostale elemente vešto je prekrajao i prilagođivao prilikama rimske pozornice. Kao dramatičar koji ima jasan cilj pred sobom — risum movere, nasmejati ljude — Plaut se u ovim komedijama odaje — i pritom uživa — preterivanjima, burlesci i sirovom humoru; kad god okrene poredak naopako — kao kada rob zajaše svog gospodara — komična iluzija kojoj su se Rimljani smejali pripadala je „grčkom svetu”, tako da im nije bila uvredljiva. Njegovi junaci — stock characters nove atičke komedije — prepredeni robovi, zaljubljeni mladići, starci, fatalne i okrutne hetere, „redizajnirani” u Plautovoj radionici, žive svoj rimski život punim plućima.