Tačke i tragovi

Obično se na kraju knjige piše o onome što je napisano ali ja ću ovaj put pisati o nenapisanom ili o onome što je ostalo u pokušaju da bude napisano. Ne mislim o onome što se nalazi između redova teksta niti o tome na šta vas asocijacije na osnovu njega mogu navesti, nego o nečemu što je zastalo na pola puta (ili u već kojoj fazi) i tu se ugasilo. Iza svake napisane knjige, posebno knjige poezije, ostane naramak zgužvanog papira ili izbrisanih beleški iz memorije računara. Na prvi pogled izgleda kao promašen poduhvat, a i potpuno nesuvislo pisati ili bilo šta reći o neslavnom poslu, o odustajanju od pisanja, o nenapisanom.

Šta napisati o tački na kojoj se prelomilo i odlučilo da se odustane od prvobitne namere. Međutim, tačka odustajanja je u stvari linija. Granica kojom je okruženo svako stvaranje pa i pisanje, ili još bolje umesto granice reći frontijera, široki front, široki pojas.

Pojas u kome se nepovratno gube početne zamisli, ideje, zanos. Prostor van nama poznatih dimenzija u kome vladaju tajne sile što odlučuju da li nešto može zaživeti ili će se nasukati i razbiti o hridi nemoći i malodušnosti. U tom prostoru pisac je uvek bez mape, doduše ima svoj unutrašnji kompas koji mu ukazuje na kojoj su strani vode: prejake ironije, naglašene melodramatičnosti, banalije, elementarnog besmisla…
Autor