Tota pulchra : o idealnom elementu u filozofiji i književnosti

Da li je naše vreme, vreme postfilozofije? Šta bi mogla da znači ova neobična sintagma ako mi nismo savremenici sopstvene sadašnjosti, kako je povodom Kafke pisao Valter Benjamin? Zar određenja kao što što su „postmetafizika” ili „postmoderna” više nisu dovoljna da objasne, ili bar opišu savremenu situaciju, kojom se bavimo u ovoj knjizi? Zar ova zbrka sa „postizmima“ bilo šta objašnjava? Zar ona ne vodi na stranputicu i ne ukazuje na naš zamor od filozofije i neku vrstu zasićenja, o kojoj gotovo panično pišu savremeni logofili, koji bi da ovu postsituaciju pripišu kao intelektualnu nemoć onima koji bi jedino da je artikulišu? Kao da je ovo opšte kretanje njihov fantazam i objektivna projekcija i kretanje istovremeno. Zar ona nije i put neuspeha i odustajanje od same filozofije i povratak i pad u jedno predmoderno stanje, pošto je sama filozofija još uvek najvažnije znamenje modernog doba? Sa druge strane, postoje i umnožavaju se mnogi znaci koji govore o tome da filozofija nikako nije ono što je bila, da je ostala bez životne moći i uticaja i pored toga što njena institucionalna pozicija još uvek nije drastično promenjena. Mislim da nisu u pravu ni oni koji govore o tome da za razliku od filozofije, bar književnost nije u tako ozbiljnoj krizi kao filozofija. Jer se i u književnosti događaju promene koje tek treba razumeti.