Do svidanja, Avgustina

Sunce je previsoko. Noć je. Gusta tmina se izliva iz sebe same i širi se organizmom poput bolesti, kojim teče crna krv, teče i uliva se u melanholične tišine Azovskog mora, gde se kao utvara davno zaboravljenog sećanja, njiše, na hladnim vetrovima, jedna mala upaljena sveća čiji se plamen zove – Ljubav; Sunce je sada preblizu, topi nas, i mi nestajemo da bi postali, tamo negde daleko, gde su prazna reč i laž nemogući, gde se pije samo nektar istine: nestajemo i postajemo, čitajući ga, u romanu Zorice TijaniSunce je previsoko. Noć je. Gusta tmina se izliva iz sebe same i širi se organizmom poput bolesti, kojim teče crna krv, teče i uliva se u melanholične tišine Azovskog mora, gde se kao utvara davno zaboravljenog sećanja, njiše, na hladnim vetrovima, jedna mala upaljena sveća čiji se plamen zove – Ljubav; Sunce je sada preblizu, topi nas, i mi nestajemo da bi postali, tamo negde daleko, gde su prazna reč i laž nemogući, gde se pije samo nektar istine: nestajemo i postajemo, čitajući ga, u romanu Zorice