Glavonja

Godinama, već, Duško Bogdanović radi jedan posao koji bi iz ove proklete žurnalističke destinacije mogli dislocirati negde u međuprostor, tu gomilu nedefinisanih čestica, taj vakuum koji sasvim sigurno postoji na razmeđi novinarstva i umetničke kreacije: koketira sa faktima, bojama i docrtavanjem, igra se lepim rečima i nijansama a onda ogoli stvarnost: „Ne, nisam ja, to ste vi napravili“, ladno odvraća, okrene se na peti i odlazi da mašta. A nas ostavi tako neme, sa njegovom „Gernikom“, sa „Gernikama“Godinama, već, Duško Bogdanović radi jedan posao koji bi iz ove proklete žurnalističke destinacije mogli dislocirati negde u međuprostor, tu gomilu nedefinisanih čestica, taj vakuum koji sasvim sigurno postoji na razmeđi novinarstva i umetničke kreacije: koketira sa faktima, bojama i docrtavanjem, igra se lepim rečima i nijansama a onda ogoli stvarnost: „Ne, nisam ja, to ste vi napravili“, ladno odvraća, okrene se na peti i odlazi da mašta. A nas ostavi tako neme, sa njegovom „Gernikom“, sa