Đavolji san

Nisam ja zaboravio ko su mi preci, kao ni mnogi Albanci. Našoj deci treba jedna nova ideja koja će ih motivisati da stvore svoju državu. To je ideja oko koje smo se okupili, bez obzira na to odakle potičemo. Naša prošlost ne sme da bude smetnja našoj budućnosti. Samo te molim, Stojane, da ne shvatiš pogrešno da ste ti ili tvoja porodica bilo kako ugroženi od strane mene ili onih koji slično misle. Naprotiv, u meni ćeš imati uvek dobrog komšiju i prijatelja. Ako od mene budeš tražio da se odreknem svog sna, pa još ako vlast bude pokušavala da mi to nametne, onda ću biti prinuđen da u tebi vidim neprijatelja – završio je Ismet. Posle ovog razgovora ostale su prazne šoljice i slutnja da novi dani ne donose ništa dobro i da se novom ratnom pobedom ne završava rat, ni za one koji su pobedili, ni za one koji su izgubili. U Metohiji je mir bio istovremeno stanje duha, ali i privid da se ništa ne dešava. Ispod mirne slike stvarnosti uvek je tinjalo nezadovoljstvo i želja da sve bude „naše“. Mudriji su znali da je „naše“ u zajedništvu, oni drugi nisu to videli. Bivalo ih je sve više.