Dolazak tame

Zbirka kratkih priča „Dolazak tame“ Stevana Šarčevića jedan je od takvih pokušaja. Način da se izbori za život, za glas, za opstanak i ostanak, način da se prebrodi dan, oplemeni, osmisli, oslika...

Četkice i boje koje Šarčević koristi možda jesu grube i tamne, možda jesu strašne, ali nas dobrom rukom vode. Slike, poruke koje nam Šarčević daruje snažne su, vriju, odzvanjaju duboko u nama poput: Dolazim Svetlana i donosim ti poklone (iz priče „Svetlana“ koja, na žalost, nije ušla u ovu zbirku); Šta je besmrtnost, ako nema ljubavi?

Neke od naših najlepših priča naći ćete u ovoj zbirci: Čuvar, Kosovka devojka, Osvajači, svetove tako daleke i strane, a opet tako bliske. Otuđenost, osama i očaj isto se pišu na svim jezicima, isto osećaju u svim svetovima. Zato su nam ove priče tako bliske, tako naše, iako pripovedaju o drugim svetovima, drugim vremenima, sudbinama.

Neko je jednom lepo primetio da Šarčević ne piše, već peva svoje priče – jer prva mu je ljubav bila (i, koliko vidim, i ostala) poezija – to se, uostalom lako zapaža i u načinu na koji gradi slike, ali i same priče – uvučeni i razbijeni pasusi, neuobičajeni za prozu.

Drugovanje sa pisanom reči, sa knjigom nije lak zadatak. To pisci jako dobro znaju, ali znaju to i čitaoci – oni koji su gladni dobre priče, romana, zbirke... Pred vama su svetovi koji su proganjali Šarčevića, neki osvojeni, neki ne, neki dosanjani, neki tek u začetku, ali živi i slikoviti, pamtljivi... Možda i više nego što biste to želeli...