Dole dole

Dole dole je knjiga poezije suvih i od duge ćutnje slepljenih usana, poezija koja trpi pritisak planine i težinu brisanja čoveka i njegovog traga iz predela kojim se kreće, poezija „odsanjanog snevača“ koji se susreće sa sobom iz vremena prošlog i sa senima bližnjih u slućenom kraju pevanja. (…) Jedan od dva kontrapunkta silaznoj kadenci knjige su ptice. Ptičji let može, svakako, biti i let nadole, ali on nije isto što i pad budući da sadrži momenat volje. Ptica se voljno prepušta spustu niz nevidljive vazdušne padine. Gorski predeli predstavljaju drugi kontrapunkt, gord i otuđen u nemosti kontemplacije. Međutim, ni traga od Evoline divinizacije, koja podrazumeva pseudoplatonističko zanemarivanje mnogo čega, što na kraju dugačkog lanca uzroka i posledica može voditi do ideološke zaslepljenosti, čemu se Zajc celog života suprotstavljao. On piše knjigu o planini i čovekovoj nemoći spram nje. Stoga naslov knjige ne priziva u svest put nagore i osvajanje vrha. Ovde put nagore i put nadole, suprotno Heraklitovom mišljenju, nisu isti put. Zajc moralnoj ogrubelosti koju podrazumeva misaona ekstrapolacija uspinjanja pretpostavlja metafizičku meditaciju o padu. Udvojenost reči dole, koja se nalazi na još nekoliko mesta u knjizi, ukazuje na opasnu semantičku kliskost. Prvo dole je iznad drugog. Pad je između. A pad se nastavlja nakon drugog dole. Tako je data sekvenca, loop pada, jeziv metafizički gif. Ivan Antić