Drame

U opštoj poplavi sitno realističkih, građanskih i malograđanskih, fino iscizeliranih ili prostački nabacanih, savremenih drama i pozorišnih predstava, koje sve računaju na dobro pripremljenog, da ne kažem prepariranog, lenjog TV gledaoca raznih smehotvornih sitkoma ili kojekakvih filmića, u raznim oblicima ubedljive i mrtvačke, realističke dramaturgije, pojavila se knjiga sa četiri drame mladog pisca Viktora Radonjića, da nas podseti na ona vremena kad se pozorište izgovaralo sa velikim P, a drama se čitala kao vrhunska poezija i literatura. Čitajući ove četiri drame objavljene u skromnoj knjižici jednostavnog naslova „Drame“, podsetili smo se na vremena kad je Velimir Veca Lukić pisao svoja najbolja dela – kao „Sirota Anabela“, ili Jovan Vava Hristić „Sedmorica kako bismo ih danas čitali“, na primer. Setićemo se i Žan Pol Sartra i njegovih „Prljavih ruku“ ili „Iza zatvorenih vrata“, ali i Semjuela Beketa i njegovog „Kraja partije“, ili delova „Čekajući Godoa“. To su bila vremena kad jedan školovani dramski pisac, kao što je to Viktor Radonjić, nije bio pod pritiskom savremene pozorišne tehnologije, nego se, kao i sam Seneka, posvetio svojim razmišljanjima o čoveku i vremenu kome želi nešto da saopšti – da odgovori na vrišteća pitanja, koja besne oko nas kao ubitačni cikloni, a mi se pravimo da ih ne primećujemo. Viktor Radonjić piše drame koje oprema za, pre svega, mudro čitanje, a ako neko smogne hrabrosti da, uprkos naizgled nerešivim tehničkim problemima – upriliči i scensko prikazivanje ovih drama, to će, kao nagrada za velike napore, biti velika pomerena granica dometa i funkcionisanja savremenog pozorišta.