Gozba pobednika

Bilo je to decembra 1991. Negde oko ponoći, sedeo sam u skoro praznom autobusu. Nekoliko ljudi stajalo je napolju, na vetru, ali ne sećam se da je bilo ko progovarao i reč. Sa njima je stajao vozač, ogrnut sivim kaputom, koji je upravo dovršavao svoju cigaretu. Sve se jasno videlo, jer su vrata ostala otvorena: krovovi kuća, sumorne fasade, retka svetla, gole krošnje u bledoj pomrčini… Kroz njih je ulazio hladan, vlažan vazduh, izazivajući jezu. Do nas je dopirao i jak miris dima iz auspuha, sagorele nafte,Bilo je to decembra 1991. Negde oko ponoći, sedeo sam u skoro praznom autobusu. Nekoliko ljudi stajalo je napolju, na vetru, ali ne sećam se da je bilo ko progovarao i reč. Sa njima je stajao vozač, ogrnut sivim kaputom, koji je upravo dovršavao svoju cigaretu. Sve se jasno videlo, jer su vrata ostala otvorena: krovovi kuća, sumorne fasade, retka svetla, gole krošnje u bledoj pomrčini… Kroz njih je ulazio hladan, vlažan vazduh, izazivajući jezu. Do nas je dopirao i jak miris dima iz auspuha, sagorele