I na kraju šta je sreća

U ovom delu Herman Hese čitaoca vodi kroz prelepe predele u čijoj lepoti je tokom svog života imao prilike da uživa. On s istom toplinom govori i o prijateljima i o nepoznatim ljudima, od školskih dana do duboke starosti, duboko saosećajući sa svakim bićem koje pati. Njegova sećanja iz mladosti su i dirljiva, i duhovita, i nostalgična. Imao je i tu nesreću da doživi mračni period nacizma, da propati kao čovek zabrinut za čovečanstvo. U ovoj zbirci eseja, koja obuhvata period stvaralaštva od 1947. do 1961. godine, znači godinu dana pred definitivni odlazak čuvenog nobelovca, a koji spadaju u njegovu kasnu prozu, nema niti koja se prati hronološki, ali ima dinamike koja pažnju čitaoca drži budnom i koji time svedoči o bogatstvu duha i o umetničkoj svestranosti pesnika, slikara, književnika, filozofa i humaniste Hermana Hesea. Ovi eseji ne predstavljaju samo sentimentalna sećanja jednog ostarelog pisca koji zbog bolesti, kako sam priznaje u jednom odlomku, ne može dugo ni da hoda, ni da stoji; stiče se utisak da se književnik u svakoj priči ispoveda – on se doduše drži određene teme iz naslova svakog od osvrta navedenog u sadržaju, ali kroz tekst provejavaju njegova krajnje iskrena, pa i samokritična intimna osećanja. Dubok utisak ostavljaju i njegova razmišljanja – kako ona svojstvena bilo kojem ljudskom biću, tako i ona u kojima dolaze do izražaja njegove emocije kao umetničke individue svesne svog filozofskog bića, svoje humanosti, altruizma, empatije. Veličina Hermana Hesea u ovom delu ogleda se i u neverovatnoj veštini da naizgled beznačajnom prolaznom događaju, ili na prvi pogled gotovo neprimetnom predmetu, dočara, kao najboljom filmskom tehnikom, vrednost događaja ili predmeta dostojnog divljenja.