Industrija smirivanja odraslih

Prolaženje kroz poeziju Anastasije Gavrilović slično je trenucima izluđujuće sporih zalazaka sunca nad metropolama, srceparajuće lepote i neshvatljivih boja - koji te mrve. Ipak, znaš da se sva ova polihromna eksplozija rađa iz hemija komplikovanih imena, da svetlost koja prolazi kroz pakao najotrovnijih ispusnih gasova pronalazi svoj način da se igra fatamorgane. Takođe, znaš da će te sve ove supstance na kraju ubiti, u najperverznijoj transakciji. Zato Industrija smirivanja odraslih ima monolitnu snagu – usuđujem se da kažem – referentne knjige.
Rita Kirijan

Male i velike radosti / emotivne nijanse kod Anastasije Gavrilović uvek imaju nešto od konsistencije delikatnih crta; difuzne, identitetske linije pesama rastavljaju svoje mehanizme rada s čulnom pripravnošću, uvek spremnom da uhvati suptilnosti; svaki put odlučujućim se pokazuje ugao, fotografska dimenzija stvari koje knjiga obnavlja s nekom vrstom vizuelnog hedonizma. Baš kao što, i u nešto širem planu, ovakva oštrina njenih tekstova strukturira nekoliko savremenih „studija“, izuzetno prodornih spram svoje sfere interesovanja; vizuelna pronicljivost o kojoj sam već govorila, i koju smatram najmoćnijim oružjem pesama ovog debija, prevodi se u niz sekvenci u kojima prethodno pomenute intimne skice prelaze na nešto širi spektar, spektar otuđenosti civilizacije i dekadencije stvari koje ova knjiga prikuplja s velikom zrelošću i militantnom intuicijom.
Andrea Pop