Istočno od Mediterana

„Veruj mi, čoveče, ti koji živiš na drugoj obali Mediterana, da nisam nosio pušku, da nikoga nisam ubio, pa su mi ipak udarali glavu o zid na stotine puta kao da ukucavaju eksere u jasenovinu! A udaranje glave o zid bilo je uvertira u simfoniju torture: posle toga su me tukli bičem. Bio sam nag dok su me udarali. Mada su se smenjivali, mada su bili snažni, umorili su se od udaranja. Kad su prestali s udarcima, u telu su počele da mi gore vatre. Gasili su mi cigarete po licu, po grudima. I po drugim mestima. I to nije sve. Kad su me uhvatili za mošnice i povukli ih, imao sam osećaj da umirem. Posle toga sam sedam dana bio okačen o tavanici. Ruke su mi bile vezane užetom. Uže me je vuklo prema tavanici, a ja sam stajao na vrhovima prstiju. Kad je prošlo tih sedam dana, noge su mi bile kao slonovske: otečene, modre, otežale.

Ne, neću više da pričam. Samo od sećanja na te dane čovek može da se izbezumi, tako da ni sve znanje i genijalnost medicine ne bi mogli ništa da učine. Ono što sam vam do sada ispričao tek je prvo poglavlje. Što se tiče ostalih poglavlja, izvinite što ne mogu da vam kažem nijedne reči o njima. Izdržao sam svu torturu, i šta mislite, da li sam kriknuo? Da li sam priznao? Ne. Bio sam nepokolebljiv, trpeo sam i izdržao više od kamile, ali se moj sunovrat dogodio u jednom mirnom trenutku. Čovek kojeg sada vidite pred sobom nije onoliko snažan koliko to sugeriše govor koji prebira po glavi. Nekad jeste bio snažan, a onda se najednom slomio i pao.